Вече хумора у Центру за културу

Младеновачки Центар за културу организовао је изузетно успешно "Вече хумора и сатире", на којем су своје афоризме и кратке приче читали Александар Чотрић, Драгутин Минић Карло и Бојан Љубеновић, врхунски српски афористичари и сатиричати.

После дугогодишње сиромашне понуде Центра за културу, нови директор, Бранко Милорадовић, кренуо је амбициозно у оживљавање онога што би требало да буде локална културна сцена. Поред књижевних вечери, на програму Центра су скоро свакодневно и изложбе, представе, промоције, такући Фестивал француског филма, а све то уз редовни филмски репертоар и најаве још занимљивих дешавања.

Интересантно и весело, било је и у уторак, 11. новембра, на књижевној вечери названој са пуним правом "Вече хумора и сатире". Бранко Милорадовић, представио је госте Александра Чотрића, Драгутина Минића Карла и Бојана Љубеновића. Милорадовић је за мај следеће године најавио одржавање Фестивала хумора у Младеновцу који ће трајати седам дана.

Драгутин Минић Карло - Рођен је у Крушевцу 1942. године. Аутор је десет књига афоризама и прича. Превођен је на више страних језика и заступљен у домаћим и страним антологијама. Дугогодишњи је уредник "Сатирикона" у "Политици", аутор је рубрике сатиричних коментара "Укратко" у истом листу, као и колумне у часопису "Базар". Био је главни и одговорни уредник "Радио ТВ ревије" и уредник у "Ошишаном јежу". Добитник је најзначајнијих награда за хумор и сатиру у Србији

Александар Чотрић - српски афористичар, правник и народни посланик, потпредседник Српског покрета обнове. Рођен је 25. септембра 1966. године у Лозници. Од 1984. године објављује афоризме у новинама и часописима. Хумористичко-сатиричне приче пише и објављује од 2003. године. Писао је у "Српској речи" од 1992. до 2005. године сатиричну колумну "Пета колона".
Његови афоризми, приче и песме превођени су на више светских језика. Члан је Удружења књижевника Србије.

Бојан Љубеновић - Рођен је 1972. године у Београду. Објавио је "Писма из Београда", афоризми, "Поцепани сунцобран", афоризми о деци, "Београд, ливе", афоризми о Београду. Заступљен је у збирци кратких антиратних прича "Легенда за упућене". Коаутор књиге "Метафоре др Зорана Ђинђића", "Трипут сечем и опет кратко", сатиричне приче, "Смејалице", афоризми за децу и детињасте, "Љубав за понети", афоризми о љубави и "Писма из Србије". Заступљен у бројним антологијама сатире. Сарадник интернет портала ЕТНА и ЊУЗ.НЕТ. Као уредник рубрике ТРН и стране хумора ради у "Вечерњим новостима". Члан је Удружења књижевника Србије.

 

Александар Чотрић, говорио је укратко о историјату афоризма као једном од најстаријих књижевних жанрова о којем се, нажалост, мало зна.

– Афоризам је настао још пре две и по хиљаде година у старој Грчкој и његов отац је Хипократ. Поред тога што се сматра оцем медицине он је написао и прву књигу афоризама. Тешко га је дефинисати, али у афоризму је много смисла у мало текста.

Многи светски писци и филозофи су писали афоризме. Готово непозната је чињеница да је прва књига афоризама у Србији настала давне 1792. године, а написао ју је доктор Михајло Максимовић и кажу да је та књига била одмах разграбљена.

Прва жена афористичар, не само у Србији, него и на Балкану, била је Краљица Наталија Обреновић која је 1897. године објевила књигу "Афоризми Краљице Наталије". Када је објављена, краљице се одрекла прихода у корист поплављених крајева Србије – рекао је Чотрић.

 

За наше читаоце издвојили смо неколико афоризама и извода из кратких прича.

 

Драгутин Минић Карло

- Кад је Тито укинуо краља, комунисти су повикали : То царе !
- Успешни претражују по Гуглу, а неуспешни по контејнерима.
- Чудни су путеви господњи, а тек Вељини и Мркини.
- Село гори, а баба ужива у Москви.
- Што се минстарских лимузина тиче у нашој Влади је вишак коњских снага.
- Гориво је поскупело, али не мари. Наша кола иду низбрдо.
- Радника може да отпусти свако, а пензионера само Свети Петар лично.
- Навијачке групе се деле на владине и невладине организације.
- Садржај жуте штампе и тоалет папира разликује се само у нијанси.

Александар Чотрић

- Мене и мог комшију само смрт може да растави. Зато сам га и убио.
- Једна половина становништва је за левицу, друга за десницу. Сви су, међутим, добили оно између.
- Србија може да храни целу Европу, али то што ми највише производимо није за јело.
- Комунисти у Србији не могу да се врате на власт. Зато што нису ни отишли.
- Бићемо и ми на коњу. Кад се будемо решили магараца.
- Ако само слога Србина сапасава, онда нам нема спаса.
- Шиптари су постали Албанци. Цигани су постали Роми. Муслимани су постали Бошњаци. Само од нас Срба ништа није могло да постане.
- Код нас се сви праве да ништа не знају, јер само Срби имају изреку - Јеби ме ако нешто знам !
- Злочинац се враћа на место злочина. Долази нам у званичну и пријатељску посету.
- Министри су посетили поплављено подручје. Као да је поплављенима мало њихове муке.
- Купио сам на тендеру фабрику са 300 радника. Нека их, леба не траже.
- Ја сам девизни пензионер. Чим примим пензију купим 10 евра.
- Колико су украли на изградњи ауто пута ? Којег ауто пута ?
- Кад ме је позвала на кафу слутио сам да ће бити нешто више. И било је, -понудила ме је и ратлуком.
- Дуго сам тражио праву жену за брак. Одлучио сам се за ону коју су ми препоручили бројни пријатељи и сарадници.
- Волим све што воле млади. Зато ме зову матори перверзњак.
- Добио сам поуздану дојаву у кадионици. Да ми је жена са комшијом.

 

Бојан Љубеновић

Прочитао је делове кратких прича из своје књиге "Писма из Србије". ("Писмо о просечном Србину")

"... Драги моји, извините што вам раније нисам одговорио на писмо, али сте ме у њему замилили да вам опишем једног просечног Србина, а то није лако. Слободан сам дакле запазити, да је просечан Србин завршио средњу школу и прву годину факултета, после чега се отиснуо у приватни бизнис јер је на време схватио да се образовање у овој земљи не исплати. Пословну каријеру започео је шверцујући кожне јакне из Турске, качкаваљ из Мађарске и гориво из Румуније, после чега је отворио свој бутик на периферији који је стицајем околности (читај пореза) брзо пропао.

Животни пут наставио је као менаџер за нешто, у приватној фирми свог брата од стрица али је убрзо дао отказ јер му се смучило да свој таленат траћи на горе од себе. Са својим једнако амбициозним кумом наредних година отвара фризерски салон, пржионицу кафе, штампарију и тепих сервис, али их потера неки малер па послови пропадоше један за другим, после чега и ортаклук и кумство, а наш јунак своје предузетничке снове окончао као продавац "Кирби" усисивача.

Након што је животну уштеђевину ставио у плави коверат и тутнуо коме треба, запослио се у једној државној фирми где тренутно ради као возач директора, иако драги Бог зна да би правилније било да тај буздован вози њега, но добро. Ускоро ће кадровској служби приложити диплому оног тамо доброћудног факултета па му се смеши и прецизније место у систематизацији.

На послу је већ догурао до угледног члана синдиката, преко платног списка продаје парфеме, зимнице и карте за позориште, тако саставља крај с крајем. Плату прима из два дела, први почетком овог месеца, а други крајем следећег. У међувремену од родитеља жицка џепарац и под окриљем ноћи пљачка дечију касицу прасицу да би им ујутру дао за ужину.

Ожењен је две године млађом женом коју је упознао на испраћају у војску свог најбољег друга. Толико се напио да се одмах заљубио. Почели су да живе заједно већ наредне недеље, она је већ била при одлуци да батали студирање на Вишој пословној и врати се у свој родни град, а и њему је већ било време да се жени. Коса је редовно почела да га напушта, а о редовном сексу могао је само да сања.

Имају двоје златне деце која у слободно време тренирају фудбал, карате, пливање, одбојку, енглески, ритмичку гимнастику, фолклор и солфеђо. На ободу града живи као подстанар сам себи јер је недавно подигао кредит за стан који ће отплаћивати до краја живота, а вероватно и после тога. Рачуне за воду, грејање и изношење смећа плаћа само под претњом стрељањем.

Вози аутомобил немачке производње, стар 12 година, али чуван као чаша, не троши ни грам уља, возила га нека немачка баба, дизелаш, троши ко упаљач, а вуче ко мазга. Има два мобилна телефона чије бројеве мења чешће него припадници Ал Каиде. Са рођеним братом не разговара јер се овај оженио неком роспијом која не поштује ни мужа, ни фамилију и са којом ће се извесно тужити око наследства.

У рану јесен у подруму кисели купус, а испред зграде пече паприку. Викендом оде до родног села где закоље шта нађе и испече три казана ракије. Политику не воли, тврди да су сви политичари лопови, јесте да је лично члан две странке, али је у срцу политички неопредељен. На изборе излази чисто из навике и увек гласа за владајућу странку јер нема за кога другог.

Ватрени је русофил. Воли све што је руско, али купује све што је америчко, немце мрзи ко немце, али не може да прежали што га нису окупирали и научили реду. Корупцију сматра највећим друштвеним злом, од кад је оном типу из општине дао 1000 евра да му среди дозволу за киоск у парку, а овај ни прстом није мрднуо.

У слободно време бави се спортом, тачније три пута недељно иде у кладионицу, клади се на своје фаворите из друге молдавске и треће шведске лиге. Тикети му редовно падају због једне утакмице, али он се ионако не клади због пара већ зато што воли спорт и друштво.

Просечни Србин из године у годину све више личи на своју жену, док њој расту бркови, њему расту сисе. Коса му се са главе преселила на груди испод којих му маљави стомак расте као печурка после кише. Откуд му толики стомак, жив не може да се начуди, да није нешто болестан - пита се, док испија шесто пиво и мезети јагњетину после чега одлази у локалну теретану.

Сваке године остане без два зуба, али кога нема, без њега се може. Шиша се уз помоћ приручника "Уради сам", а нокте сече лимарским маказама. Пуши две кутије дневно, али није зависник, до сад их је остављао 15 пута, сутра би могао и 16-ти само кад би хтео ... Ето драги моји, такав вам је просечни Србин ..."